Sasa Curcic najveci loodak koji se pojavio u nasem fudbalu... Ovo je njegov intervju sa kraja 1999. godine, posle bombardovanja... Meni je bio zanimljiv...
Bube u glavi Saše Ćurčića - Samo seljaci igraju fudbal
Posle bombardovanja Beograda, Saša Ćurčić Đani je poslednji srpski ambasador u Americi. Istina, fudbalski, frajerski. Trenutno živi u elitnom kvartu Njujorka, odmah preko Vest Rivera. Ujedinjene nacije su mu poklonile petosobni stan, na dva nivoa. U njemu se održavaju i neke od najluđih žurki ovog dela sveta. Preko puta su Paf Dedi, Denis Rodman, Madona... Sa terase Đanijevog stana pruža se predivan pogled na ceo Menhetn.
Sumraci su ovde fantastični. Kad počne da se pali osvetljenje na ulicama i u zgradama, celo nebo se podeli na dve nijanse plave boje i zapadne u drugu dimenziju. Bajkoviti prizor za oči. Ipak, jedan je Beograd. Saša je na kratko stigao ovamo pravo iz Kejptauna.
– Došao sam na kraći odmor. A imam i jedan poslić za Ujedinjene nacije. Treba da se organizuje utakmica UN i "Partizana", negde u martu ili aprilu. Ceo prihod sa utakmice ići će u dobrotvorne svrhe, za decu i omladinu nastradalu u ratu.
Beograd mi sada izgleda veoma tmurno i oblačno, i psihički i fizički. Više bih želeo da nisam došao ovde da dočekam novi milenijum, već `88. ili `89. godinu. Radije bih to slavio. Svi su se ovde promenili. Ceo grad se promenio. Sa plusa u minus, a to je najgore. Hoće da mi srce prepukne kad vidim ortake. Drugarice, posebno, pošto ja najviše vremena provodim sa suprotnim polom. Moralno su načisto zglajzale. Naradije bih zaplakao, a ponekad mi se to i desi. Jednostavno, nema radosti, sve je veštačko. Vidi se na facama.
Sve mi je čudno ovde. Retko palim televizor. Slušam samo "trans" i "gou". Posećujem hepeninge. Ni ne čujem novokomponovanu muziku. Ne obraćam pažnju. Ja sam ti dosta zbog te televizije imao problema i po karantinima, bežao odatle.
Ameri i Englezi su ranije dolazili kod nas da se kultivišu. Voleo bih, i nadam se da će to vreme da se vrati. Svaka nova generacija je vrlo kul. Znaju šta se dešava, o čemu se radi. Dovodio sam ovde i MTV i modne agencije, i svi su se frapirali na našim tehno-hepeninzima i rejv-partijima. Pitali su se samo gde su došli?
Normalno je da sam se borio protiv bombardovanja, kao i svaki sportista patriota. Samo što sam otišao još malo dalje – dva meseca sam vodio srpske demonstracije u Londonu. Bio sam na svim televizijskim stanicama, i gotovo ostavio fudbal. Raskinuo sam u znak protesta ugovor, ali nisam hteo da se vratim. Šta imam od toga da se iz "Kristal Palasa" vratim u Beograd? Daleko potrebniji sam bio tamo, da nastavim rat s njima. Jednostavno, nisam bio ni oteran, ni proteran, još imam engleske papire, London mi je drugi dom. Ono, Beograd–London–Njujork.
Za vreme jedne utakmice "Kristal Palasa", dok su fudbaleri jurcali "po polju, za krpenjačom", šetao sam pored aut-linije noseći veliki transparent protiv NATO i bombardovanja Jugoslavije. Maltretirali su me malo Albanci, malo IRA. Dobijao sam preteća pisma. Gotovo svaki dan sam im na televiziji otvoreno i skandalozno sasipao istinu u lice. IRA mi je pretila povodom odlaganja fudbalskog meča između Irske i Jugoslavije, kad nisu hteli da igraju protiv nas. Sad, kao, neka Republika Irska nas odbija! Ej, ko su, bre, Irci?!
Pet godina sam bio u Engleskoj. Prvi put sam otišao u Ameriku, jer sam hteo da vidim čime su opčinjeni, zašto su takvi idioti, kakvi su im pogledi na svet. Nije ni čudo što su potpuno opterećeni i sluđeni vanzemaljcima i letećim tanjirima. Očekuju da kad padne avion, iskoči Betmen i da i on leti. Sve u tom su fazonu.
Mi ovde ne čekamo milenijum, već trilenijum. Milenijum smo davno prošli. Ekonomski su nas možda uništili, ali nam mozgove i zdrave poglede na svet nikada ne mogu izbrisati. U Americi na svakom kiosku možeš da kupiš oružje. Zato se događaju ona skandalozna ubistva i masakri po školama. Deca kupe mašinku, izdrkaju u toaletu i odu da masakriraju dva učitelja i tri učionice. Šta da pomisliš o takvim ljudima?!
Ja sam u trilenijumu, zato što sam ponosno prespavao Novu godinu.
Zbog Denisa Rodmana su me uhapsili u Americi
Stalno je ista žvaka još od 1972. – od godine rođenja. – Ej, želim ti puno sreće, ljubavi, a sledeće godine – katastrofa. Ovo što pričam uopšte nije ništa komunistički. Samo želim da svi budu srećni. Moji pogledi na svet su totalno budistički. Ja sam kao Dalaj-lama: Totalna meditacija i totalna sloboda tela za sve što poželiš.
Kao Denis Rodman. Čovek u sebi ima 52 akumulatora. Isto Sten Kolimor, Džami Rokvaj, Robin Vilijems. Sa svima njima se uglavnom družim. Njih praktično ne interesuje ništa. Žele da postignu vrhunac i znaju da posle toga nema ništa više. Pričao sam s njima o bombardovanju. Svi oni su pacifisti. Ali, uopšte ne znaju gde su ni Beograd, ni Kosovo. Ja im pričam, tupim, ali zašto? Ne znaju, bre, ljudi, ne interesuje ih. Gledaju svoja posla i zadovoljstva. Znaju samo da su protiv nasilja, isto kao i ja. Ne bi ni muvu zgazio, ne volim krv ni da vidim.
U tuči zbog Rodmana nisam bio glavni. Izgledalo je veoma krvavo. Stajao sam u jednom diskaću sa top modelima Helen Kristensen i Evom Hercigovom, kad su neki Ameri počeli da dobacuju. Malo provociranja, malo pića, malo slobode, i eto. Završilo se, tako, malo skandalozno. U zatvoru i u svim novinama.
Bio sam nekoliko puta u zatvoru i sva sreća da sam stabilna ličnost, pa sam mogao da – izmeditiram. Imam fobiju od zatvorenog prostora.
Ne mogu da podnesem njihove pandure. Tripujem da je sve to lova i biznis. Ja više cenim ovdašnje pandure. Tamo su deset puta gori. Izvedu te na ulicu, i sat vremena ti drže lekciju. Sva sreća, da imam člansku kartu koju sam dobio od Rodmana, pa mi više niko ništa ne može. Mogu da izmaltretiram 50 pandura na sred Njujorka. Već sedam meseci vozim prkosno bez tablica.
Sve javne ličnosti malo problematičnijeg ponašanja imaju takve kartice. Odu u zatvor, ali odmah izlaze uz kauciju. Kartice se dobijaju na preporuku. Ja sam je dobio zato što sam bio u zatvoru dva dana, a Denis Rodman je izašao posle dva sata. Izvinjavao mi se zbog onoga što mi je napravio, i dao mi karticu kao nagradu. Denis je bio veoma popularna ličnost u Americi sve dok nije objavio knjigu i ispljuvao Madonu. Da je loša u krevetu i da se samo folira. Svi su ga tada zamrzeli, jer je ona kraljica. Madona, to je Amerika! Tu je Denis kiksnuo, i eto...
Rodman sada snima filmove i kečer je. Pre mesec dana je imao premijeru svog filma na Floridi. I ja imam velike ambicije na filmu. Krajem februara idem u San Hoze, na audiciju za ulogu srpskog kik-boksera. To je film tipa Kventina Tarantina.
Dobar sam i sa Pafijevom majkom. Dolazila mi je nekoliko puta na utakmice. Kul-žena, sve "Versače" naočari i zlato. Crnci su baš kao ti vanzemaljci. Ne interesuje ih ni politika, ništa. Veoma su druželjubivi i otvoreni. Kod belih Amera i Engleza se odmah vidi zlo u njima. Crnci svuda okolo šire toplotu. Oni su ti baš kao Srbi.
Njujork je neviđen grad, sa zanemarljivim brojem Jenkija. To je najevropskiji grad u Americi. Njujork je "multiplisiti", sve Jevreji, Italijani, Kolumbijci, Portorikanci, Kubanci. Čudo od ljudi. Grad kao loptica-skočica.
U 48 zemalja imam stalne devojke
Naše žene su, ipak, najlepše. Pravi nomadi lepote. Ikone. Svaki Ciganin svoga konja hvali, ali što jes-jes. Svaka moja ljubavna veza je – trilenijumska. U Beogradu sam devojku nagovorio da se istetovira. Sada na stomaku ima malog đavolka. Prema svim devojkama se isto ponašam. Nije važno ko je i šta je. Moja dobra prijateljica je i Alison, Mis sveta za 1994. godinu. Sada je malo ostarila, pa se skinula za "Plejboj". Ludo se zabavljamo na njihovim žurkama.
Hrvatica Nina Morić, koja je igrala u spotu Riki Martina, bila je samo usputni trofej iz moje bogate riznice. S njom sam ostao superortak. Kad god hoćemo nešto – nema problema. Zvali su me i njeni roditelji, da s Ninom provedem Novu godinu u Hrvatskoj. Ja u Hrvatskoj – pa, ja sam veliki Srbin.
Čak u 48 zemalja sveta imam po jednu devojku. Hteo sam da dovedem ovde svoju novu devojku iz Njujorka, ali je ispalo da je njen brat u KFOR-u, pa ju je savetovao da ne ide sa mnom. Svašta.
U Beogradu sam otvorio filijalu "Selecta" iz Londona. U Njujorku nema ove agencije, pa je sad i tamo otvaramo. Smeta mi jedino to što sam daleko. Ja se tamo probudim u osam-devet ujutru, a ovde je već dvanaest-jedan, svi na ručku, u kafićima, zezaju se. Nisam se uklopio u tu šemu. Zato je možda bolje bilo u Engleskoj. Kao da sam kod kuće. Šest godina sam preko, ali, kad se sve sabere, bio sam, ipak, više u Beogradu.
Moj "life" je čudo. Svašta sam doživeo i preživeo, a imam samo 27 godina.
Bila je greška što sam prešao u "Aston Vilu", jer sam verovao pogrešnim ljudima. Ipak, prešao sam iz manjeg u veći klub. Ali, ne kajem se. Bilo mi je lepo u Birmingemu. Nisam igrao, ali su Englezi dobro poznati po toj gluposti da sjajno plaćaju fudbalere i kad ne igraju, i kad se zezaju po diskotekama, i kad se bude sa najlepšim ženama sveta. Znam i da mi te pare nisu kupile sreću, nego to druženje sa mojom ekipom i svetskim džet-setom.
Zato sam i prekinuo svaki kontakt sa fudbalerima, osim na treninzima i utakmicama. Savo Milošević je u isto vreme bio u "Aston Vili", ali smo se malo družili. On je oženjen i u totalno drugom fazonu. Ali, i on je imao slične probleme dok nije otišao u Španiju. Englezi su pravi debili, reinkarnacija kompjutera i Fidela Kastra. Na vreme sam to shvatio i iskorišćavao ih sa osobitim zadovoljstvom.
U "Boltonu" sam igrao vrlo dobro zato što je tim bio nikakav. Prava katastrofa. Odigrao sam zaista nekoliko dobrih utakmica.
U Engleskoj sam se gotovo isključivo družio sa Stenom Kolimorom. Super dečko, neshvaćen kao i ja. Moja najveća greška je što sam se tada zabavljao sa devojkom, čija je sestra poznata TV voditeljka Ulrika Jonson, Šveđanka jevrejskog porekla. Onda sam upoznao nju i Stena. Između njih je počela jedna ozbiljna veza, i on je, na kraju, potpuno pukao zbog nje. Sve novine su pisale kako su se njih dvoje tukli u Parizu. Na kraju je Sten zapostavio i karijeru. Bio je u velikim problemima, čak je posećivao i neke klinike. A nas dvojica smo bili glavni u Londonu, dok nas ta nije upropastila.
U Londonu sam išao na sva ona blejačka mesta "Brauns", "Emporium" ... U velikoj modi su marokanski klubovi zatvorenog tipa. Izbegavao sam jedino "turistička" mesta.
Čak i ja sam pomišljao na drogu, kad sam dodirnuo dno svoje karijere. Ali, moj budistički pozitivan stav mi je branio da to uzmem i spasem svoj unutrašnji mir. Inače, sigurno bih i ja završio u tom paklu, kakav sam emotivac. Sve poznate ličnosti sa kojima se družim su velike face, i svi su veliki ovisnici. Iz jugoslovenske reprezentacije isključili su me zato što su me u Tokiju našli sa dve Japanke u krevetu. Santrač, Miljanić i ostali su popizdeli od ljubomore. Izgubili smo od Japana, ali to me nije sprečilo da pravim bahanalije u tom hotelu, u centru Tokija. Pokupio sam dve Japanke da se malo razonodim. Cela fudbalska reprezentacija nas je gledala sa divljenjem. To je bio kraj moje velike fudbalske karijere, ali veoma sam srećan zbog toga. Samo imam obavezu manje.
Turbo fudbaler u Americi
Što zbog povreda, što zbog suspenzija usled "nedoličnog ponašanja", tek Saša Ćurčić je prošle godine odigrao samo desetak utakmica za svoj novi klub "Kosmos Metrostars". Kaže da ne poznaje ostale naše momke koji igraju u Americi, a da zna samo za Prekija Radosavljevića iz "Kanzas Sitija".
Dodajem da je s njim u istom klubu i Refik Šabanadžović. Ćurčić samo sleže ramenima: "Nemam pojma".
Uostalom, on ne krije da zbog nivoa izbegava da se viđa sa sportistima, i da su oni za njega "drugi svet".
– U Americi je sada duga pauza. Sezona počinje 15. marta i traje do 15. novembra. Znači, šest meseci se igra, a šest meseci je pauza. Kao u NBA. Imaš istočnu i zapadnu konferenciju. Proveo sam sezonu u klubu "Kosmos Metrostars". Klub je totalno ludački. Vode ga Italijani i Jevreji u nekom turbo-tehno fazonu. Znaš, crnci i ostali... Sve je totalno opušteno, a iz lige čak ne može ni da se ispadne. Samo pičiš...
Bora Milutinović je bio trener kluba, ali iz nekih velikih patriotskih razloga je smenjen. Nije čovek hteo da u vreme bombardovanja izlazi na američku himnu koja se svira na početku i kraju svake utakmice. To nije bilo shvaćeno od strane igrača, i oni su ga prodali.
Sad nam je trener neki "Šumadinac" iz Ekvadora. Nije mi se svideo na prvi pogled, ali to je tako. Šta on može nas da nauči, to sam Bog zna. U klubu su sad i Mateus, Bergomi. Liga se pojačava zvučnim imenima, ali oni imaju preko 40 godina, pa kao i da nisu došli. Ja sam jedan od najmlađih u ligi.
Objektivno, američki fudbal jača svaku sezonu. Dosta su uložili. Jaki su, otprilike, kao afričke zemlje pre 10 godina. Tu su negde kao Gana, Južnoafrička Republika, Zimbabve, Venecuela. Uostalom, stalno su na svetskim prvenstvima u poslednje vreme.
Ugovor mi je niskobudžetni. U svom životu sam više para odbio, nego što sam prihvatio. Uglavnom sam odbijao pare, samo da bih sačuvao neki svoj unutrašnji mir i ostao normalan.
Zato ljudi možda i dan-danas pričaju – još jedan izgubljeni talenat. Nisam nikad želeo da budem deo toga. Oni moraju da te prodaju za 20-30-40 miliona maraka, moraš svaki put da igraš dobro, svaki trening da odradiš, dok ti pena ne pođe na usta. Da li mogu da zamislim nekog sličnog meni, ovde? Ne znam nijednog fudbalera obrijane glave, bez kose, brzog, svog u spidu. Ja bih ga odmah cenio. Ne mogu ni da zamislim Mateju Kežmana – istetoviranog.
Ja sam Saša Ćurčić. Onakav, kakav sam se rodio, u istom fazonu ću i završiti.
Roditelji su mi penzioneri. Patrijarhalni, ali i moderni, jer su u srećnija vremena imali prilike da odu i vide svet.
Ponosan sam na svoje tetovaže. U Americi su svi poludeli za tetoviranjem, i ne ustručavaju se da iscrtaju svaki deo tela – od nogu do lobanja. Pored lika Dalaj-lame, istetovirao sam i devojku-anđela, a pored nje upisao imena roditelja i sestre.
Prijem 
Traži 
Registruj se 
Pristupi 
Sub Maj 05, 2007 11:30 am
